Priča o emigrantu: 2.deo

Emigrant_2011_BN2   Bliži se skoro mesec dana od kako sam ovde. Živeo sam nedelju dana kod Duleta, a onda rešio da se konačno osamostalim i nađem sopstvena četiri zida. Ali, početak je ostavio jak utisak na mene i osećam se kao da sam prošao kroz neki prostorno-vremenski kontinuum i kročio u drugi svet. Služba za migraciju. „Nova radna snaga“, govori Dule službenicama. Ja na njihova pitanja odgovaram na njihovom jeziku. Pa taj sam jezik studirao.  Uobičajena pitanja: „da li nameravate stalno da živite ovde, zašto baš ovde, šta očekujete od života u ovoj zemlji?“, i još bezbroj nekih drugih pitanja. Odgovaram im pričom o istoriji njihove zemlje, zašto je ona danas jedna od vodećih u svetu, kako su se za to i to pravo još izborili njihovi preci. Zapanjena je. Dobijam vizu. Šalje nas u Zavod za zapošljavanje.

Tu mi postavljaju slična pitanja. Sagledava diplome. Pita šta sam po struci i da li je bilo teško studirati i magistrirati u više oblasti. Zatim me pita zašto sam radio kao trgovac. Odgovaram zato što te zemlje (ovo naglašavam) ne smatra da sam dovoljno dobar za nastavu. „Pa vi tamo imate hordu naučnika?“, pita me. Cinično se smeje. Govori da mu je drago što može da se sporazume jer voli kada ga ljudi razumeju. Gleda odgovore prethodne službe. „Aaa, Srbija!“, uskliknu i stegnu pesnicu, „Balkan!. Jugoslavija! Ovako je Tito držao (pokazuje pesnicu), šteta baš!“. Smejem se. Hoće iskreno da mu kažem zašto sam pristao da radim kao nosač regipsa. Kažem mu da, kada ste došli do te tačke da vas u zemlji smatraju nepotrebnim, pristajete na sve. A pošto sam naučen i razuman čovek, ovo vidim kao odskočnu dasku i kao početak, a svakako ću nastaviti da tražim posao. Zapanjen je, smeška mi se, vidi se da mu je drago. Radni ugovor važi za 6 meseci. A onda sledi nešto što me je zapanjilo i umalo me nateralo da počnem da plačem kao malo dete.

„Vidite. Po Ugovoru o radu, dobijate za vašu vrstu posla bruto 13 Evra po satu. Radite 45 sati nedeljno, naravno normalna nedelja ponedeljak-petak. Mislim da možete da me pratite“? Klimam glavom. Naravno, svaki dodatni rad se naplaćuje i dodatno i mora se ovde zavesti. Ukoliko napunite dodatnih 100% radnih časova, imate prava dvonedeljni odmor. Sve ovde zapisano u zakonu“. Vadi zakonik, daje mi kopije, ja čitam, a on objašnjava. „Pazite, jednostavno je. Ovo ovde su Norme životnog standarda kod nas. Tu piše šta je čoveku potrebno za najosnovniji život. Mesto za sedenje, spavanje, grejanje, telefon, internet, kompjuter, televizija i radio priključak, kuhinja, voda (hladna i topla), struja. Naravno, za jednu osobu najviše je dozvoljen dvosoban stan, koji ćete vi sami naći, pošto vidim da možete da se snađete. Sada, imaćete platu od 2.340 Evra, bruto bez dodatnih plaćanja. Oduzev dažbine za socijalno i penziono osiguranje, ostaje vam 2.100 Evra. Od toga morate 30% da zadržite na računu, to jest tih 30% naravno možete potrošiti, ali njih vam ne smeju oduzimati bilo kakve službe, jer to je predviđena likvidnost svakog građana. Možemo vam ponuditi pomoć od 10.000 Evra, uz asistenciju naše Službe, da kontrolisano dajete stvari. Naravno, taj novac se vraća, ali samo vraćate 3.000 Evra u prvih 6 meseci. Ako nastavite isti posao ili nađete drugi, naravno nastavljate sa plaćanjem, ukoliko ne, uzimaćemo vam neki deo pomoći za nezaposlene. Da li pristajete?“ Potvrdno klimam glavom. Čovek ne samo da je izračunao koliko ću zaraditi a koliko potrošiti na osnovna izdanja, već je imao i spremnu opciju ako izgubim posao. Sve regulisano, sve je u brojkama. Brojke nikada ne lažu! 30% ostaje svakome na raspolaganje i niko to ne sme dirati. Država te tera da štediš?! Majka ima 22 hiljade, od toga joj 50% ode na hranu i piće i kućna sredstva, ostalih 45% na dažbine. Ostaje joj 5% od plate, to nije ni 20 Evra. To nije život. Ovo je život, pravedan i realan!!

Nismo mi nesposobni, glupi. Nije da ne možemo sprovesti istraživanje i napraviti računicu. Nije da ne možemo. Mi možemo. Ali nećemo. Nećemo. Tuga. Srećan sam što sam ovde.

Advertisements

You can use a million words, but you can only send one message.

Tagged with: , ,
Objavljeno u Moje priče
2 comments on “Priča o emigrantu: 2.deo
  1. Negoslava kaže:

    au, čoveče…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Greška: Tviter nije odgovorio. Molimo vas da sačekate nekoliko minuta i da osvežite ovu stranicu.

Share this blog!
Facebook Twitter More...

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 2.235 drugih pratioca

БЛУКА

БЛаги БЛог

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

Џипитка

Дебела домаћица

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

%d bloggers like this: