Priča o emigrantu – 1. deo

42 - Little emigrant - DINO ODOARDO GIBERTONI - italy

Dragana Mirković, Ceca i Stoja. Dođavola sam preklinjao Grand i Južni vetar, kad me sada ispraćaju. A, zašto uopšte osećam ovo? Svi se vesele, ali ja ne! Iako mrzim ove kompozicije koje sada trešte kroz zvučnike, to je deo one male fleke na karti koja se zove Srbija. Te pesme pevaš i urličeš u kafani, kad se prepiješ Šljivovice i lepiš pevačici 100 Evrića međ’ prsa. Šta li ovo lupam? Zadnjih godinu dana niti si imao da popiješ jednu flašu krdže koju krčmar pravi u kadi a kamo li da pevaljci nalepiš nešto na grudi a da ne budeš izbačen iz  kafane jer, jebi ga, ima i ona dostojanstvo.

Morao sam da odem. Ljut sam onako kao što je dete ljuto na majku i pobegne od nje da bi vodilo bolji život. Dule je rekao da će me čekati. Opravdavam sebe, kao pred nekakvim sudom. Da sam neradnik, da neću da radim, ne bi ni mrdnuo. Zadnje dve godine sam radio kao komercijalista jednog privatnika. 35 hiljada, od provizije ni reč. Prvi mesec, a ja u plusu četrdeset hiljada. Gazda zove: „e, klinac, svaka čast, samo napred!“. Iz poštovanja ne pitam za povišicu. Zaradio sam, pored ukupnog prometa od milion i tri stotine još četrdeset hiljada, pa to je više od moje plate!!! Drugog meseca sam imao manjak od 2000. Opet zove gazda: „znaš, mi to treba da naplatimo, znaš, moraju mušterije da ti plate inače moramo da ti odbijemo!“. Pitam: „Ali vi ćete to svakako naplatiti sudskom odlukom ili čimveć, sklopio sam ugovor, ljudi su obavezni da plaćaju.“ Odgovara mi: „Slušaj klinac, nemoj da počinješ da me zajebavaš, uleteo si iz milostinje u neki posao sa nekom budalom i on neće da plati, ja moram to da naplatim!“. Neka odbije, samo neka se tera dođavola! Sledeći mesec dolazi poruka, ne radi se više do 3, kao što je bilo ranije. U redu mislim se, makar će zato biti vikend slobodan. Sledi gadan smeh gazde, zatim govori kako se i vikendom radi jer mora da se radi, ili si vuk ili si ovca, ko vikendom spava, gubi novac! Opet se mislim, okej, biće za to veća plata. Dođe prvi, na računu ništa. Zovem. Ne javlja se. Zovem kancelariju. Otišao na letovanje, nema plata dok ne dođe. Dvadeseti. Ništa. Sledeći prvi. Stiže plata, ali jedna. Ista. Zovem. Uplaćuju i drugu odmah, ne mogu zbog banke. Ista. Kad sam pitao da li ćemo zbog dužeg radnog vremena dobiti veću platu, rekao mi je da ne može da priča i od tada se nije javio. Dajem otkaz! Majka moli, kumi, nemoj sine, tako je to danas, bolje išta nego ništa. Ne, ne i ne!!!

Odlučujem se da odem. Negde, daleko. Dule je već tamo. Vidim, digao kuću na tri sprata, dolazi sa Mečkom, najnovijom. Dva sata smo razgovarali i bukvalno sam ga ubeđivao da me zaposli, kao početnu tačku. Drži firmu, bauštelac, magnat, u kući persijski tepisi i dizajnerski nameštaj. Ne pristaje. Pa, znaš, i nama je kriza, nije ni ta zemlja više što je nekada bila, a i nama teško jebi ga. „Vidim koliko je teško, govorim. Voziš auto koji troši više goriva nego što TENT može da proizvede na nedeljnom nivou. U redu je Dule, ako nećeš, nije bitno, snaćiću se, hvala“. E sada sam ga ubo u ponos, neće da se pročuje po mestu kako Dule neće da pomaže zemljacima, ali opet ne odustaje da je u dubokoj krizi. Tek kada mu je otac rekao da će mu ustupiti da zbog granitske ograde uđe pola metra u njegovo dvorište, e tek tada je popustio. Dakle, vadim vizu, spremam se za put. U džepu, 200 Evra koje sam nekako uspeo da zaradim kao konobar. Pozdravljam ostale, krećem na put.

Ja ne želim biti kao Dule. Nisam gladan za novcem. Novac kvari ljude. Postaju robovi svojih džepova. Ja hoću pravdu! Hoću da budem tretiran kao dostojanstven čovek! Hoću da radim u svojoj struci! Proveo sam 5 godina svog života studirajući strani jezik i informatiku. Noću konobarišem. Pravi zombi, a ne student. Bio sam srećan ako sam mogao da otspavam mirno nekih 6 sati. Nakon toga, 148 prijava za posao. Nigde ništa. Srećem komšinicu, koja je, koliko ja znam tek u drugoj godini ekonomije. Govori mi kako predaje ekonomiju u nekoj srednjoj školi i da nikakve veze nema što još nema ni osnovnu diplomu, jer ipak Direktor bira. Jesam li ja svih 5 godina mog nespavanja i znojenja i glavobolje pred ispite traćio i sad sam jedno veliko ništa?? Dvostruki master sam, ne prodavac, nikako! Hoću da zaradim onoliko koliko sam i truda uložio u posao. Hoću da mi dete ocenjuju po onome koliko je naučio, a ne kako se zove. Hoću da radim ono što znam, a ne bilo šta. Otvaraju se vrata od autobusa. Dule me čeka. Pozdravljamo se. Nedelju dana ćemo sređivati moj ostanak ovde, a onda počinjem da radim kod Duleta. Nosim regips ploče na građevini. Samo za početak, govorim sebi. Sedamo u auto i odlazimo.

 

Kraj prvog dela.

Advertisements

You can use a million words, but you can only send one message.

Tagged with: , , , ,
Objavljeno u Moje priče, Svet

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

  • Normalno da ce da smrdi kad je puna skupstina.... 1 day ago
  • Ma gde ces u smrdljivi Beograd 1 day ago
  • one person followed me and one person unfollowed me // automatically checked by fllwrs.com 2 days ago
  • @SamsungMobile will s7 (edge included) get Bixby some time in the future too? If so, when? 4 days ago
  • Ja ne znam da li ovi nasi politicari pogledaju redove u Kneza Milosa kad prolaze i idu na posao, a onda govore kako nam je super u Srbiji. 4 days ago
Share this blog!
Facebook Twitter More...

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 2.234 drugih pratioca

Blogdan

Here unreal things and unreal people get a real shape. And vice versa.

БЛУКА

БЛаги БЛог

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

Џипитка

Дебела домаћица

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

%d bloggers like this: